Ekološke determinante ekonomije u preoblikovanju ekološko-ekonomskih instrumenata zaštite životne sredine

Ekološki potencijali ne odražavaju troškove njihovog korišćenja. Ova dobra imaju
dvojaku vrednost: individualnu, oličenu u vrednosti dobara i usluga, i društvenu, koja je u
funkciji ovog tipa kapitala u održavanju života zajednice. Druga vrednost se, prilikom
odlučivanja o upotrebi, ne uzima kao referentna tačka, zbog toga što se takva vrednost ne
može direktno percipirati, ali i zbog toga što tržište ne zahvata mnogobrojne efekte upotrebe
životne sredine kao javnog dobra, pa se glavni problem ogleda u identifikaciji i vrednovanju
ovih eksternih troškova.
Međusobna povezanost privrednog i socio-kulturnog razvoja sa stanjem životne
sredine nametnuta je nužnost, a dostizanje neophodnih prirodnih ravnoteža, optimalnih
procesa i globalnih uslova života danas je postalo deo ekonomsko-političke, normativnoinstitucionalne i kulturne stvarnosti modernog čovečanstva.
Ekonomsko stanovište ekološke zaštite svodi se na pitanje efikasnosti u korišćenju
resursa, koje sam sistem nije u stanju da razreši, a čije posledice vode ka globalnom
zagađenju. Suprotnosti „tihog rata“ ekonomije i ekologije neophodno je rešavati specifičnim
ekološkim, ekonomskim i pravnim instrumentima.
Našu realnost karakteriše hroničnog zapostavljanja ekološko-ekonomskih
instrumenata, ali i neadekvatan sistem za evidentiranje i monetarno vrednovanje ekološke
štete i takvo stanje nameće potrebu redizajniranja/preoblikovanja instrumentarijuma zaštite
životne sredine.
Ključna varijabla koja podstiče primenu ekološko-ekonomskih instrumenata u zaštiti,
očuvanju i unapređenju životne sredine jesu štete prouzrokovane degradacijom i neodrživom
potrošnjom resursa, a pravni temelj njihovog uvođenja u tržišne mehanizme ekonomije su
principi ekološko-pravne zaštite primenjeni kroz ustavne odredbe o pravu na zdravu životnu
sredinu, što je sadržano i u vrhovnim konvencijama/deklaracijama UN o ljudskim pravima.
Ekološke determinante ekonomske aktivnosti ne smeju se prevideti i o njima se mora
voditi računa, posebno onda kada se kreiraju instrumenti zaštite životne sredine, jer zakonska
rešenja i ekološko-ekonomski instrumenti nisu olakšali dogovor „sukobljenih“ strana radi
postizanja što višeg stepena internalizacije ekoloških troškova.
Trenutni izbor instrumenata regulacije, posebno ekološko-ekonomskih instrumenata
zaštite životne sredine, očigledno je suboptimalan i mora da se unapredi preoblikovanjem
postojećeg instrumentarijuma.
Pozitivni efekti ekološko-ekonomskih instrumenata zaštite životne sredine mogu se
ostvariti i decentralizacijom odlučivanja o primeni nekih od instrumenata, a suštinska
decentralizacija lokalnih samouprava znači i uvođenje instrumentarijuma „zelenog budžeta“,
kao i stav da lokalnim zajednicama/samoupravama treba povećati udeo u raspolaganju
sredstvima prikupljenih od naknada za zagađenja, ekoloških taksi i poreza.
Pristup i obrada podataka istraživanja, koji su rađeni za potrebe ove doktorske
disertacije, nude nove elemente metodologije kojom se socijalno-ekonomski kriterijumi
istraživanja („socijalno-ekonomska laboratorija“) uvode u fundamentalnu analizu stanja i
oblikovanja instrumenata efikasne zaštite životne sredine. Na ovaj način se pruža konkretan
doprinos afirmaciji holističkog i interdisciplinarnog pristupa u istraživanju i razumevanju
fenomenâ savremene ekološke realnosti, posebno njenih ključnih medija.