Mogućnost održive proizvodnje kvinoјe i heljde na plodnom i umereno degradiranom poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini

U trogodišnjem periodu, izvedeni su poljski ogledi i ispitan je efekat agroekoloških prilika južnog Banata i Srema na morfološko-produktivne odlike dveju alternativnih ratarskih kultura – kvinoje i heljde. Poljski ogledi su postavljeni na dva lokaliteta, odnosno, dva tipa zemljišta, koja su ujedno predstavljala i različite podloge u smislu očuvanosti zemljišta (plodna livadska crnica u Novoj Pazovi i umereno degradirana ritska crnica u Ilandži). Obavljena su laboratorijska ispitivanja agrohemijskih osobina zemljišta i praćeni su klimatski činioci od najvećeg uticaja na razviće i prinos useva. Nakon primene standardne tehnologije proizvodnje, na oba lokaliteta su proučavana variranja u visini jedinki, količini biomase i prinosa kvinoje i heljde, pod uticajem pedoloških uslova i klimatskih prilika na oglednim lokalitetima. Dobijeni rezultati su potvrdili pretpostavku da je uspešna i održiva proizvodnja kvinoje i heljde, kao biološki visokovredne hrane, moguća i u oblastima van njihovog primarnog areala, u uslovima trenutno vladajućih klimatskih činilaca Vojvodine. Pored toga, potvrđeno je da se umereno degradirano zemljište može uspešno koristiti za održivu proizvodnju visokovredne hrane i bez prethodne primene agromeliorativnih mera, pri čemu prednost treba dati proizvodnji heljde koja je na zemljištu smanjenog kvaliteta bila uspešnija od proizvodnje kvinoje. Određenije, razlike u količini biomase i prinosa zrna heljde u različitim pedološkim uslovima su bile značajno manje od razlika u istim produktivnim osobinama kvinoje, dok je obrnuti slučaj kada je reč o visini jedinki kod ovih dveju vrsta. Ustanovljeno je da prinos i količina dobijene biomase kvinoje i heljde zavise od plodnosti zemljišta, u tom smislu da se usevi ovih dveju alternativnih ratarskih kultura proizvedeni na plodnom zemljištu odlikuju većim prinosom i biomasom od onih proizvedenih na delimično degradiranom zemljištu, što se odnosi i na visinu jedinki heljde, dok visina jedinki kvinoje ne zavisi od pedoloških uslova. Visina jedinki i količina dobijene biomase heljde i kvinoje zavise od uslova koji su vladali u određenoj vegetacijskoj sezoni, što se odnosi i na prinos heljde, dok to nije slučaj sa kvinojom. Plodnost zemljišta i uslovi u vegetacijskoj sezoni utiču na prinos i biomasu heljde i kvinoje, i postoji statistički značajna interakcija ovih dvaju faktora na biomasu heljde i obe produktivne osobine kvinoje. Plodnost zemljišta i visina jedinki utiču na prinos kvinoje i sama plodnost zemljišta utiče na biomasu heljde i kvinoje, dok plodnost zemljišta i visina jedinki ne utiču na prinos heljde. U skladu sa navodima u literaturi, konstatovano je da prinos heljde najviše zavisi od količine padavina u početnim fenofazama razvoja, dok prinos kvinoje zavisi od fizičkih i hemijskih osobina zemljišta i drugih faktora sredine. Najzad, iako su prinos zrna i biomasa proučavanih alternativnih useva manji od prinosa i biomase konvencionalnih kultura, njihovo zrno je sličnog hemijskog sastava kao zrno prosolikih i pravih žita i sadrži veće procentalno učešće proteina, mineralnih soli i biljnih vlakana, dok im se nizak prinos zrna može kompenzovati višom prodajnom cenom. Rezultati istraživanja značajno doprinose poznavanju uslova u kojima je moguće ostvariti održivu proizvodnju heljde i kvinoje u Vojvodini, a njihov praktični značaj ogleda se u predlaganju mogućih rešenja za problem uspostavljanja održive proizvodnje visokovredne hrane, kao i zadovoljenje potrebe savremenog društva za ekološkim pristupom u snadbevanju hranom.